Здраво, драги стимери! ☆
Поделићу са вама свој семинарски рад на тему:
У Београду 1898. године родио се Растко Петровић. У овом граду завршио је основну школу и започео гимназијско школовање које је прекинуо због добровољног одласка на фронт у Албанију уочи Балканских ратова 1912. године. У Ници је завршио гимназију, а студије права уписао је у Паризу. Упоредо је студирао књижевност и историју уметности. У овом периоду Петровић се дружио са разним сликарима и песницима, читао је много проучавајући различиту литературу која је била у вези са сликарством и књижевношћу. По завршетку студија одлази у Црну гору, Далмацију, Македонију, и враћа се у Србију.
Као активан учесник у књижевном животу, Растко Петровић оснива групу под називом "Алфа" (1921), чији су чланови били Станислав Виневар, Милош Црњански и многи други, а сарађивао је са и часописима "Путеви" (1922) и "Сведочанства" (1924).
Добио је место дипломатског службеника у Риму. Такође, био је и писар у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану 1926. године, поводом чега је много путовао, а инспирисан афричком уметношћу отишао је и на афрички контитент. Касније, био је постављен за вицеконзула генералног конзулата у Чикагу, затим бива секретар посланства у Вашингтону, а у Чикагу добија место конзула.
Умро је 1949. године у Вашингтону где је и првобитно сахрањен, а 1986. његови посмртни остаци пренети су у Београд.
Растко Петровић био је песник, романсијер, есејиста, приповедач, књижевни и ликовни критичар, дипломата и сликар. Припадао је српској авангарди и његово књижевно стварање почело је непосредно после Првог светског рата. Његово стваралаштво је смеса различитих авангардних токова, осети се модеран израз ослобођен од класичних поетских норми, у поетици је видљива склоност ка митологији, древним културама и паганским обичајима, жеља да створи један модерни фолклор, потреба да проникне у тајне рођења, смрти и сила које владају светом, као и намера предавању сопственим чулима, али и честа опречност између емотивног и интелектуалног, присутност мешавине витализма, дисхармоније, афективности, глади, патње, екстазе, радости, занесености, надахнућа, непосредности, пролазности, меланхолије, метафизичког, нагонског, инстиктивног, чедног, дивљег, духовног, страсног и телесног.
Битан део поетике овог песника јесте мотив тела, телесност. Зоран Мишић поводом тога каже:
У његовом песништву присутна је експресивност људског тела, величање слободе телесног и физиолошког, уздизање нагонске природе човека.
"Пустолов у кавезу" јесте поезија чисте екстазе где се види тежња лирског субјекта за телесним стапањем, доживљајем и проживљајем са светом. У тој екстази види се страст ка телесном искуству из света и космоса, а такав поступак видљив је, рецимо, из следећих стихова:
Његова егзалтација има једну наглашену дозу опијености која јесте у складу са том тежњом ка обухватањем света око себе:
Међутим, у овој песми телесна екстаза није усмерена искључиво према космосу, већ је она присутна и у континуитету, и у односима према другим људским телима, а то се алузивно може препознати у следећим стиховима:
Расткова поетска и телесна екстаза није присутна само у форми мотивско-тематског аспекта, који обухвата распон од еротског до физиолошких процеса, који се креће од чулне љубави до телесних манифестација (као што су “кркати, хркати, нешто и гроктати “), већ је његова екстатичност видљива и на формалном плану саме песме у којој песник посеже за слободним стихом градећи тако упечатљивији ритам који складно истиче мотивско-тематску проблематику.
Одушевљење телом види се код Растка Петровића и у песми "Тајна рођења" у којој лирски субјекат поетски евоцира феномен рођења који је уједно и “прашумски занос слободе“, али и траг божанског дејства:
Код Растка Петровића у овој песми тајна рођења не подразумева одвајање или издвајање од света, већ напротив, оно још више истиче неку врсту присности спајања са светом:
при чему та радосна симбиоза на крају доводи до појентирајуће екстазе:
Овај мотив “тајне рођења” може да се протумачи као неки вид сазнавања суштине живота која је у прелажењу из једног света у други свет.
У песми "Ноћ Париза (са последњег снимка материног)" преплићу се мотиви смрти, тела, патње и нежности. Растко и овде варира мотив чежње за нагонским инстинктом који има у себи нешто од животињске природе. Лирски субјект реинтерпретира очи, поглед „са слике на самрти“ његове мајке, и чезне за импулсом живота код ње, а ког на самрти код ње више нема. Отуда мотив зверства, који се јавља у овој али и у другим Растковим песмама, нема негативних конотација већ само оних позитивних. Песнички субјект у њему види оно исконско, али исто тако и оно нагонско, виталистичко, што одликује природу човека:
Мотив звери, крви, меса, али и женских груди и животињског оглашавања, датог у различитим ономатопејским и натуралистичким решењима (гроктање, ригање), развија се код Растка у песми "Зверства". У њој је кроз један екстатичан ритам, који треба да води до пароксизма, до те „ванмишићне екстазе“ за којом Растков лирски субјект чезне, остварено бунило страсти и нагона ка телесим манифестацијама. Таква интенција и омогућава спајање и укрштање опречних мотива и квалитета, од беса и мржње до страсти, од труљења до новог рођења:
Песма "Ово о једном песнику" у себи садржи једну врсту амбивалентног, двоструког односа према телу. С једне стране, лирски субјект тежи повратку телесном у смислу враћању оном пренаталном амбијенту и искуству:
Живот и тело овде извор су патње и бола, и једне врсте прогонства у којем се субјект обрео. С друге стране, управо такво искуство омогућава ону стваралачку енергију која екстатично избија из Растка:
Отуд мотив тела у поезији Растка Петровића носи двоструку вредност и значење, и парадоксалну условљеност: императивни повратак у оно исконско, природно, па и пренатално искуство подстакнуто је спознајом живота као неке врсте казне и хајке, али, опет, управо та врста екстатичне драме која се одвија у субјекту и омогућава креативност његовог поетског генија. Ова песма могла би се упоредити и повезати са антологијском песмом "Тамница" Владислава Петковића Диса:
јер у њој Дис излаже своје уверење да је живот пад и безизлазна патња, дакле “тамница”, а излазак из мајчине утробе посматра као трауму и одвајање од “невиних даљина”, што се може посматрати као симбол мајчине утробе која је била заштита од тог туробног, злог, ругобног и ништавног живота, и како каже Растко Петровић – „те гнусне казне” и те “хајке”, па тако лирски субјекат у новом окружењу налик на тамницу остаје без својих звезда у очима.
"Једини сан" је такође једна од оних песама у којима је Растко Петровић заокупљен преднаталним добом и тајном рођења. Мајчина утроба је синоним заштите, сигурности, скопојности и склада. Лирски субјекат проматра и испитује облик живота пре рођења у коме постоји мноштво других светова о којима тада не постоји свест:
У песми "Двадесет неприкосновених стихова" Растко Петровић исказује своје мишљење да чак ни мозак некада не може да контролише ту нагонску природу човека, људске покрете, ту слободу људског тела, тај “тајанствени живот тела”:
Може се рећи да су овде мозак, људска свест и људска мисао симболи спутаности, покушај да се ограничи слободна експресија човекове нагонске природе. Међутим, у овој песми ти дивљи и примитивни људски инстикти бивају отргнути контроли људске свести, као да некада воде свој засебан живот, у чему можда има и нечег метафизичког, зато лирски субјекат велича ову страну људске природе, моћну, чулну, мистичну и чудновату. Песник телесност уздиже на ниво божанства, религије, новог завета живота. Такође, у овој песми лирски субјекат ноге назива “стоваришта друмова”, што упућује на то да се у њима складиште сви друмови тј. путеви које су оне прешле. Тако остаје утисак да је за Растка Петровића био значајан однос и повезаност људског тела са простором у ком оно обитава и кроз које се креће.
Посматрајући ове песме не може се избећи утисак да је људско тело било велики извор инспирације за нашег песника Растка Петровића, те да је та загонетна нагонске природа људског тела доминантан и оригиналан мотив његовог стваралаштва. Ове песме лирско су сведочанство о доживљају тела као правог чуда: телесно за Растка Петровића остаје извор дивљења, имагинације, екстазе, лепоте, снаге, али задирања у метафизичко, космичко, тајанствено и непознато, постајући на крају извор “откровења“.
Марија Т.
Литература:
Примарна:
- Растко Петровић, Откровење ( Избор и предговор Зоран Мишић), Просвета, Београд, 1968.
Секундарна:
- Бојана Стојановић- Пантвић, Поетика Растка Петровића, Српски експресионизам, Матица српска, Нови Сад, 1999.
- Новића Петковић, Пукотина у језику, Песник Растко Петровић: зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1999.
Congratulations @marial.moon! You have completed the following achievement on the Steem blockchain and have been rewarded with new badge(s) :
Click here to view your Board
If you no longer want to receive notifications, reply to this comment with the word
STOP
Hey, hope you are having a nice day!
We stopped by to invite you to participate in the "Caption this photo" and "Finish this story" contests and win prizes worth 12 Steem!
Also check out 1Ramp on Android and Web.