Nastanak prve knjige

 Kada je napisana prva knjiga ?

Proteklo je mnogo hiljada godina dok je čovek dostigao takav stepen razvitka da proizvede nešto što samo izdaleka liči na knjigu kakvu danas poznajemo.

Prema tome, kada govorimo o prvoj "knjizi" , treba da imamo na umu da se ona veoma razlikuje od današnje. Prve knjige o kojima nešto znamo nisu ni bile knjige u savremenom smislu te reči. Pre nekoliko hiljada godina Vavilonci i Asirci pravili su tablice od gline. Na tim tablicama ispisivali su razne podatke i sve ono što su želeli da sačuvaju. Jednom zaoštrenom alatkom urezivana su klinasta slova dok je glina još bila vlažna. Da bi se ovakve pločice učinile trajnijim, pečene su u pećima. Ponekad su ispisani podaci bili obimni, pa su urezivani na velikom broju glinenih tablica. Takav niz tablica ili "stranica" mogao bi se možda nazvati knjigom. 

Stari Egipćani prišsli su korak bliže savremenoj ideji o knjizi. Oni su pravili neku vrstu sirovog papira od trske koja se zvala "papirus". Prvo su rukom pravljeni ravni listovi bledožute boje, koji su zatim lepljeni u dugačke trake, a ove sabijane oko valjastih šipki od kosti ili drveta.

Služeći se mastilom od čađi Egipćani su zapisivali pesme, priče i raznovrsne podatke pomoću hijeroglifa, odnosno slikovnog pisma. Pošto valjaste šipke nisu uvek bile pogodne za rukovanje, ponekad se pisalo na posebnim listovima papirusa. Ti su listovi zatim povezivani vrpcama i tada je to podsećalo na neku vrstu grube knjige.

Drugi stari narodi, a među njima i Grci i Rimljani, izrađivali su knjige koje su isto bile obavijane oko cilindričnih šipki. 

Kako su nastali prvi rečnici?

Šta je rečnnik? To je kniga u kojoj su navedene reči jednog jezika, najčešće sređene po abecednom redu, i u kojoj je objašnjeno njihovo značenje. Često se daju i podaci o izgovoru, poreklu reči i načinu na koji se upotrebljavaju. 

Međutim, čudno je da je trebalo više stotina godina da se neko doseti da sastavi ovakvu knjigu. Izraz "rečnik" prvi put se javio u latinskom obliku DICTIONARIUM  što znači skup reči, kao naslov jednog rukopisa iz 1225. sa latinskim rečima koje je trebalo učiti napamet. Zato se dictionarium koristio samo u školama za učenje latinskog jezika.

Polovinom 16. veka javljaju se prvi rečnici koji podsećaju na današnje.

Naš najstariji rečnik štampan je 1595. godine u Veneciji. To je rečnik pet jezika ( latinskog, italijanskog, nemačkog, dalmatinskog i mađarskog) Šibenčanina Fausta Vrančića. Tek posle pola veka, 1651, štampan je u Ankoniji drugi po redu, rečnik Jakova Mikalja Blago jezika slovinskoga u kome " izgovaraju se riječi slovinske latinske i dijački", koji sadrži reči štokavskog, ikavskog dijalekta. 

Pre izvanredno značajnog Vukovog rečnika štampano je, u toku 18. veka i početkom 19. veka, još nekoliko rečnika : Dela Belin, 1728; Belostenčev, 1740; Voltiđijev, 1803; Stupićev,1806. Svi oni predstavljaju odličnu građu za proučavanje razvoja našeg jezika.

Srpski rječnik Vuka Stefanovića Karadžića veoma je značajan kao prvi rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika.Prvo izdanje štampano je 1818. ,a drugo 1852. Prvo izadnje sadrži 27 000 reči,a drugo 47 000 reči.